It was a very complex place, difficult to generalize about, a place that seemed frightening but where most people continued to lead normal lives
Leung Ping Kwan, City of Darkness
●
Ovo mesto straha zove se Kowloon
i njegova dobro organizovana ljubav
ne poznaje granice.
Tesno je i stišano:
šaputanja su ispresecana
dugim tamnim linijama
i strast se nikada ne vidi,
ali na prigušenim prozorima
uvek će se sušiti
stidljiva, intimna groznica.
Noći su posebno melodične:
glave se kotrljaju ispod kreveta, dečji glasovi grebuckaju
po kori zaleđenih jajnika, niz stepeništa teku psovke
– tresak, ispod već sedmi dan iseljavaju
desetočlanu porodicu iz cipelarnika,
u lobanjama gore hartije.
Bacio si opušak kroz prozor, a trebalo je sebe
i nikada nećeš zaspati:
ekseri su uvek pravilno raspoređeni
u dušecima, a ravnodušnost −
nepodnošljiva i zaglušujuća.
Ali i ovde nešto raste:
oči po vratima cevastih hodnika,
rastu dečje strnjike na krovovima,
(a predveče tihi čistači savesti
stružu sa dna zaigrale leševe).
Rastu tesnaci i bezizlazi ulica,
kratkovidost prozora,
velike mašine unose trunje vazduha,
nema svetlosti nema smisla,
u lavirintu poštanskih sandučića
sahranjeni su milioni.
Iako su kapije uvek otvorene
odavde se ne izlazi:
pod nadzorom mlitavih dojki straha
zazidani smo u zamašćen vazduh.
I nemoj da misliš
da je grad, Kowloon.
To je ponor nagona, opsadno stanje tela.
A negde se svet natapa kišom
i iz zemlje niču hlebovi.
Preuzeto sa Kritične mase
